U prvim prvoligaškim godinama čitav Niš je fudbalski pulsirao. Bukvalno, svuda gde su se susrela dvojica ili okupila grupa ljudi, pričalo se o fudbalu. Naravno u žiži ovih priča bio je Radnički.
Da je tada bilo pažljivih evidentičara, vičnih peru, od beležaka su mogli da sačine tomove knjiga koje bi bile ispunjene sve samim biserima koje su navijači "ispredali" o svojim ljubimcima.
Među onima koji su hteli da konkretno i vidljivo iskažu svoju ljubav prema klubu bila je jedna grupa studenata sa prijateljima. Njih petnaestak su seli i dogovorili se da sačine jedan veliki transparent.
I dana 23.9.1962.godine, kada su Knežević, Dimoski, Cvetković R, Nikolić A, Grbić, Jocić, Balov, Ostojić, Radivojević, Sovrović i Jeremić istrčali na teren zelenog Čaira da podele prvi prvoligaški megdan sa igračima renomirane Crvene zvezde iz Beograda, koje je predvodio legendarni šekularac, iz armije navijača krcatog Gradskog stadiona, na istočnoj tribini je izronio gigantski transparent "REAL SA NIŠAVE" nošen rukama: Miodraga Stankovića-Mileta (kasnije dugogodišnjeg tehničkog sekretara kluba), Zorana Kocića, Radoslava Kocića, Davida Djordjevića (sva trojica kasnije višegodišnji članovi uprave fudbalske škole kluba), Vukašina Dedića, Gradimira Ilića, Dragana Mladenovića, Ljubiše Savića, Zorana Krstića, Djordja Djukića, Dragoslava Stojanovića, Petra Petrovića, Vlaste Markovića i Vladislava Cekića.
Slova transparenta bila su od kartona (kasnije lesonita), veličine 2 m, pa je transparent delovao impozantno svojom dužinom od oko 20 m. Klubska boja je bila crvena i razumljivo, i transparent je bio takve boje.
Zbog izazivanja efekta i "provociranja" ovacija on je podizan samo u "ključnim" trenucima. Obavezno kod istrčavanja igrača na teren i posle svakog pogodka u mreži rivala.
Na nezaboravnoj utakmici sa Crvenom zvezdom, na kojoj je promovisan transparent, njegovi ushićeni nosioci su ga dizali "do neba" tri puta posle postignutih golova. Gorostasni Radnički položio je na kolena veliku Crvenu zvezdu. Bila je to najdivnija fudbalska stvarnost za Niš.
Transparent je izazvao veliku pažnju, ali i pitanje zašto ime “Real”? Njegovi stvaraoci su odmah dali objašnjenje javnosti: pošto je u tim godinama slavni Real iz Madrida, sa svetskim vedetama Puškašem, Gentom i drugima, takmičarski harao Evropom, želja je bila da se imenom tog velikog kluba pokaže da i u još nedovoljno poznatom Nišu postoji klub koji fudbalski hara. A Radnički je stvarno harao.
Već u svojoj prvoj prvoligaškoj godini, u izuzetno kvalitetnoj ligi, osvojio je visoko 6. mesto, ostavivši iza sebe jednu Crvenu zvezdu, što do tada nije uspelo ni jednom novoligašu. U nekoliko prvih takmičarskih godina “namučili” su se i nosioci transparenta podižuči isti posle goleada koje su njihovi ljubimci priredjivali rivalima u Nišu!
Tovari gostiju bili su nemilosrdno punjeni: Rekli smo, već, Crvena zvezda je primila 3 gola, Vojvodina 5, Partizan 4, Velež 5, Sutjeska 3, Trešnjevka 6 ... Na “lagani prtljag” od jednog, pa i dva gola, rivali Radničkog su računali još pri polasku za Niš.
I tako desetak godina uporni studenti, kasnije diplomirani stručnjaci, viorili su legendarni transparent, bez čijeg prisustva nije mogla da se zamisli utakmica Radničkog na Čairu. Njegovu fudbalsku monumentalnost najbolje su odslikali igrači tog vremena tvrdeći da su se na gostovanjima osećali kao da utakmicu igraju sa igračem manje jer na tribinama nije bilo njihovog transparenta. Ovakve tvrdnje bile su najveća nagrada i zahvalnost nosiocima transparenta, ali su ti mladi ljudi, posle desetak godina, bili svesni da je primereno da svoju ulogu prenesu na mladje – “uzavrele” navijače kluba. Zato su oni povodom desetogodišnjice organizovali skromno slavlje i na njemu prigodnom ceremonijom preneli svojim naslednicima ekskluzivno pravo nošenja transparenta “Real sa Nišave”.
Nažalost, ti dečaci, mada su “ludo” voleli Radnički, nisu bili dovljno ozbiljni i sposobni da se redovno organizuju i samo posle nekoliko utakmica dozvolili su da veliki transparent “umre”. “Real sa Nišave” je prestao da krasi tribine stadiona ali je ostao kao popularno ime kluba koje živi i danas u sredstvima informisanja ravnopravno sa njegovim krštenim imenom.
Ovo ime više od deset godina nosio je i klubski list koji je izlazio jednom mesečno, za kojim s pravom žale mnogi stari verni navijači, jer je klubski list neizostavni deo imidža svih kvalitetnih klubova i, nesumnjivo, priličio bi i Radničkom.
Nosioci transparenta “Real sa Nišave” bili su prva organizovana grupa navijača Radničkog i preteče organizovanja navijača u jugoslovenskim klubovima. Mnogo godina kasnije organizovali su se i drugi navijači. Najpre u C.zvezdi – “Delije” i Partizanu – “Grobari” a zatim i u drugim klubovima.
Naravno u korak sa ovim trendom išao je i Radnički. I njegovi mladi navijači su se ponovo organizovali, nazvavši sebe “Meraklijama”. Kako kažu, dali su ovo ime, jer je ono primereno meraklijskim igrama koje pružaju njihovi ljubimci na terenu. O njima više na narednim stranicama.